DANAS SLAVIMO ĐURĐEVDAN: Sveti Đorđe je stradao zbog hrišćanske vere! Svojim čudima rušio statue rimskih bogova

Sveti Đorđe na ikoni se slika u vojvodskom odelu, na konju (ili stoji na zemlji, a takvu ikonu u narodu smatraju ikonom Đurđica), kako dugim kopljem probada strašnu aždaju, dok iza njega stoji ženska prilika u gospodskom ruhu. Ova aždaja simbolizuje mnogobožačku silu koja je proždirala nebrojene hrišćanske žrtve

Sveti velikomučenik Đorđe rođen je u Kapadokiji u Maloj Aziji, u porodici bogatih i uglednih roditelja hrišćana.

 

Rano je ostao bez oca, pa se s majkom preselio u Palestinu, odakle je ona bila rodom. Odrastao je u predelima gde je nekada Isus Hristos živeo i propovedao svoju veru.

 

Odlikovao se bistrinom, dobrotom, hrabrošću, visokim stasom i lepotom, pa ga je car Dioklecijan postavio za hiljadara (zapovednika vojne jedinice od hiljadu vojnika), a posle i za vojvodu.

 

Za vreme cara Dioklecijana bio je organizovan žestok progon hrišćana, kako bi se suzbilo hrišćanstvo i obnovilo mnogoboštvo.

 

Đorđu je teško padalo da gleda kroz kakve muke hrišćani prolaze, kako ih pljačkaju i ubijaju, a kad mu je umrla majka, oslobodio je sve svoje robove, a imanje razdelio sirotinji.

Imao je svega dvadeset godina kad je car Dioklecijan sazvao Savet svojih vojvoda kako bi razradili plan konačnog uništenja hrišćana. Na tom skupu, Đorđe je svojim smelim i razložnim izlaganjem o potrebi da se prestane sa proganjanjem nevinih hrišćana, okrenuo na svoju stranu velik broj učesnika, i veoma razljutio cara čiji je ljubimac do tada bio.

 

Sutradan, car je pokušao da ubedi Đorđa da promeni mišljenje. Ali, Đorđe mu je odgovorio da on “nije samo hrabar vojnik Dioklecijanov, već još hrabriji vojnik Hristov”.

FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Tada su mu uzeli čin i istukli, a zatim ga bacili u jamu sa negašenim krečom, ali Đorđu od toga nije bilo ništa. Navukli su mu na noge usijanu obuću, i uz batine ga sproveli u tamnicu. Sutradan, na njemu nije bilo nijedne rane. Potom su ga toliko tukli volovskim žilama da je bio sav u krvi. Ali, nije vredelo, jer je i dalje ostao postojan u svojoj veri, tvrdeći da ga Hrist spasava od svih muka.

 

Mnogi koji su gledali te njegove muke, i bili svedoci njegove postojanosti, počeli su da saosećaju s njim, a neki su mu dolazili noću da ih podučava hrišćanskoj veri.

 

Noć uoči poslednjeg carevog pokušaja da Đorđa lepim nagovori da se odrekne svoje vere, mučeniku se u snu javio Isus, stavio mu na glavu pobednički venac i saopštio mu je da ća ga ubro pozvati sebi.

 

Zato je Đorđe sutradan caru rekao da pristaje da se pokloni rimskim bogovima i prinese im žrtvu.

 

Pred mnoštvom okupljenog sveta i pred carem i caricom, pristupio je kipu Apolona i na njemu desnom rukom načinio znak krsta, od čega se statua rimskog boga raspala, a za njom i ostale u hramu.

 

Svi su zanemeli od čuda i besa što im je Đorđe porušio idole, samo je Dioklecijanova žena, carica Aleksandra, uzviknula: “I ja verujem u onog Boga koji Đorđu toliku snagu daje!”

 

Besan, car je odmah zapovedio da se Đorđe i Aleksandra poseku. Na putu za gubilište, carica se pomoli svom novom Bogu, sede na jednu klupu i umre.

 

Đorđe ponosno dođe do gubilišta, spusti glavu i dželat mu je odseče mačem. Bio je 23. april 290. godine, jedan čas po podne.

 

Prema želji koju je pred smrt saopštio svom slugi, telo mu je preneto u grad Lid u Palestini, i tamo je sahranjen. Na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva i u njoj su čuvane mošti svetog velikomučenika, a docnije je ovaj hram obnavljan.

 

 

Dan kada je sveti Đorđe poginuo 6. maja (23. aprila), crkva slavi kao Đurđevdan, dan kada je njegova crkva u Lidu obnovljena 16. novembra (3. novembra), slavi se kao Đurđic. Kad Đurđevdan padne ka Veliki Petak, oni koji slave ovog sveca, proslavu pripremaju drugog dana Uskrsa.

 

Sveti Đorđe na ikoni se slika u vojvodskom odelu, na konju (ili stoji na zemlji, a takvu ikonu u narodu smatraju ikonom Đurđica), kako dugim kopljem probada strašnu aždaju, dok iza njega stoji ženska prilika u gospodskom ruhu. Ova aždaja simbolizuje mnogobožačku silu koja je proždirala nebrojene hrišćanske žrtve.

 

Sveti Đorđe je svojom mučeničkom smrću pobedio tu aždaju i zadao joj smrtni udarac, jer vrlo brzo je car Konstantin učinio kraj progonima hrišćana i uspostavio hrišćansku crkvu kao zvaničnu crkvu u rimskoj imperiji. Ženska prilika na ikoni je carica Aleksandra.

 

Zbog pobede nad mnogoboštvom, svetog Đorđa zovu i “Pobedonoscem”, pa su ga mnogi vladari i vojnici prizivali u pomoć; u Rusiji je postojao orden za hrabre vojnike – “Krst svetog Đorđa”.

 

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio krsna slava Marka Kraljevića i vlastelina Mrnjavčevića. Svetog Đorđa proslavljali su i crnogorski vladari iz dinastije Petrovića.

 

Po broju onih koji ga slave, Sveti Đorđe je druga slava u Srbiji (posle Svetog Nikole).

 

Pošto proslava Đurđevdana pada u poleće, kada buja priroda, u našem narodu postoji čitav niz običaja vezanih za ovaj praznik, koji imaju davnašnji, prehrišćanski koren.

 

Uoči Đurđevdana, nekada je majka u lonac sa vodom stavljala razno prolećno bilje: dren, da deca budu zdrava kao dren; zdravac, da je puno zdravlja u kući; grabež, da se momci grabe oko devojke, i tako dalje… Lonac se zatim stavljao pod ružu u bašti, a u vodu s biljem i prvo crveno jaje od Uskrsa, “čuvarkuća”. Tom vodom ujutru na Đurđevdan umivaju se deca, a poželi im se da budu lepa i rumena kao crveno jaje iz lonca.

 

Domovi se obično kite vrbom i zelenilom, a ponegde postoji običaj koji se zove “Đurđevdanski uranak”: narod rano ujutru izlazi u prirodu, tamo doručkuje i provodi vreme u rascvetaloj prirodi.

 

Uoči Đurđevdana i Mitrovdana, svako treba da zanoći kod svoje kuće, jer se ovi dani smatraju “glavama godine”. Ko tada nije kod svoje kuće, taj će cele godine počivati po tuđim kućama.

 

(Iz knjige “Koju slavu slaviš, Srbine?” Momčila Petrovića)

LEAVE A REPLY