Ovo što pišem prevazilazi sva tzv. "čuda" ovog sveta, jer se radi o čudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru Sv. Vasilija u Gornjem Ostrogu. Dvadeset 22. jula 1997. godine rodio mi se sin. Davnašnja mi je želja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu Sv. Nikoli Mirlikijskom. Istog dana kada se rodio smešten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra je izvađen iz inkubatora. U lozničkoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca života, primetio sam mu na unutrašnjem delu skočnog zgloba leve noge popriličan otok. Vriskanjem je reagovao, čak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Načelnik ortopedskog odelenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljević je posle kraćeg pregleda rekao: "Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeći!" Na moje i zaprepašćenje moje supruge dr sci med Milosavljević je tvrdio da poveliki otok na nozi mog sina, u stvari, ne postoji! Van sebe od muke otišli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi – dr sci med u penziji Pavle Finogenov – naprskao je mom sinu oteklinu "bivacinom", rekao: "Proći će", naplatio i sa osmehom rekao:"Doviđenja." Otišli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet došli kod dr Milosavljevića. Mi i još 20­ak pacijenata čekali smo da doktor odgleda pretposlednju epizodu "Kasandre" – kako je rekao tehničar.

LEAVE A REPLY