Blog Page 4

OBRT u istrazi MONSTRUOZNOG ZLOČINA: Leš ostavljen u šumi, pa RASTRGNUT, a onda je otkriven UBICA?

0

hronika

Mihalj Saz (37) priznao je da je krajem prošle godine ubio Jožefa Nađa (49) i da je njegovo telo sakrio u blizini stadiona FK Spartak u Subotici.

Tokom istrage ubistva, kako se saznaje, dogodio se neverovatan obrt. Kada je u šumi pored stadiona nađeno telo ubijenog nepoznatog muškarca, sumnjalo se da je žrtva beskućnik Mihalj Saz. Policija je krenula u potragu za njim, pokušavajući da utvrdi identitet žrtve. Međutim, uspeli su da nađu Saza živog i zdravog, a on je priznao da je on ubio svog prijatelja Jožefa Nađa.

I ubijeni Jožef Nađ bio je, kako tvrdi Blic, kao i Saz, alkoholičar i beskućnik. Njih dvojica su kobnog dana zajedno pili rakiju, a zatim se Saz udaljio na par minuta. Kada se vratio i video da je Nađ popio svu rakiju koju su delili, pobesneo je. Tada je počeo da ga udara i tukao ga je dok Nađ nije ostao da nepomično leži na zemlji, a onda je otišao.

Mihalj Saz je istražiteljima ispričao da se pet dana nakon ubistva vratio na mesto zločina i pronašao leš na istom mestu. Tada nije uradio ništa, ali je posle desetak dana ponovo došao na isto mesto kod stadiona.

– Premestio je i pokrio leš čoveka kog je ubio. Telo je tako pronađeno – kaže izvor iz istrage.

Mediji su potom prenosili da na telu nedostaju delovi tkiva, zbog čega se sumnjalo da su ga rastrgli psi.

U Višem javnom tužilaštvu potvrđeno je da je okrivljeni priznao ubistvo pred braniocem, ali se ne zna da li će tokom postupka ostati pri tom iskazu.

 

MILJANA PRESKAKALA OGRADU, OZLEDILA SE! Jezivo urlanje! Razbija sve, skuplja srču, SEČE VENE! Užas! (VIDEO)

0

MIljana Kulić

Trudna Miljana Kulić nastavlja da pravi haos u “Zadruzi” iz večeri u veče! Posle niza sukoba koje je juče imala sa zadrugarima, ona je sinoć pokušala da preskoči ogradu želeći da ode iz rijalitija i tom prilikom se ozledila.

Posle toga žestoko je navaljivala na pripadnike obezbeđenja da je puste da napusti imanje. Ona je jezivo zapomagala ponavljajući da je boli stomak i da se oseća psihički jezivo loše, kao i da joj zadrugari ne daju da jede i da joj ne daju cigarete. Niko od ukućana nije uspeo da je smiri, pa čak ni Drvo mudrosti – Miljana je nastavila da urla, plače i zapomaže.

Šta više, ona je pokušala i da ozledi sebe srčom od šolja koje je razbila o kapiju “Zadruge”. Kada su videli da prinosi komad srče svojoj veni, pripadnici obezbeđenje potrčali su ka njoj i brzinom munje je sprečili da učini bilo šta. Kako je izgledala ova neprijatna situacija, pogledajte u videu:

 

SRCE DA PREPUKNE! MALI UROŠ (9) SE OBESIO ZBOG TUGE ZA OCEM: Popeo se na sto u šupi, vezao kanap za gredu i stavio ga sebi oko vrata!

0

SRCE DA PREPUKNE! MALI UROŠ  (9) SE OBESIO ZBOG TUGE ZA OCEM: Popeo se na sto u šupi, vezao kanap za gredu i stavio ga sebi oko vrata!

Devetogodišnji Uroš Dragojlović ubio se u subotu po podne u šupi porodične kuće u selu Skela. Dečak nije mogao da prežali smrt oca, koji je poginuo u udesu pre tri i po godine

Često je tugovao za ocem, ali je u subotu bio dobro raspoložen. Igrao se, pio sokić i jeo kolače. Po podne je rekao da ide da se igra i da će u komšiluk kod rođaka da ode da gleda crtaće. Ništa, ali baš ništa nije ukazivalo na zlo koje će nas snaći.

Baka Sabina sa Uroševom slikom
BAKA SABINA SA UROŠEVOM SLIKOMFOTO: VLADIMIR ŠPORČIĆ

Ovako za Kurir započinje ispovest Sabina Dragojlović, baka devetogodišnjeg Uroša, koji se u subotu po podne obesio u šupi u dvorištu porodične kuće u selu Skela kod Obrenovca.

Našao ga zet

– Bilo je 22 sata kada sam shvatila da Uroša nema. Rekla sam suprugu da ga potraži jer je već bilo kasno. Nigde ga nije bilo! U prvom trenutku sam pomislila da ga je neko kidnapovao. Svašta mi je prošlo kroz glavu – da će ga neko ubiti ili da su ga odvezli negde i bacili… Krenuli smo u policiju da prijavimo nestanak kada nas je zet zvao da se vratimo – priča uplakana žena.

 

FOTO: VLADIMIR ŠPORČIĆ

Njen suprug Milić Dragojlović kaže da je Uroša našao njihov zet.

– Popeo se na sto, vezao kanap za gredu i stavio ga sebi oko vrata. Ko bi pomislio da će mu tako nešto ikada pasti na pamet – priča jecajući od bola nesrećni deda dok stoji pored stola na koji se mališan popeo.

 

Deda pokazuje gredu o koju se mališan obesio
DEDA POKAZUJE GREDU O KOJU SE MALIŠAN OBESIOFOTO: VLADIMIR ŠPORČIĆ

Baka Sabina objašnjava da je Uroš bio dobar učenik, da u školi nikada nije imao problema, ali da je patio zbog oca i da je s vremena na vreme pričao o tome.

– Znao je da dođe do mene, legne mi u krilo i priča kako mu tata nedostaje. Urošev tata, moj sin Miroslav, nastradao je u saobraćajnoj nesreći pre tri i po godine. Uroš ga nikad nije prežalio. Skoro mi je rekao: „Hajde, baba, da poteramo kolica na groblje, da otkopamo tatu da ga zagrlim i izljubim, pa ćemo ponovo da ga zatrpamo. Mnogo mi nedostaje.“ Onda je počeo da plače – jedva priča očajna žena dok se guši u suzama.

 

Urošev otac Miroslav Dragojlović
UROŠEV OTAC MIROSLAV DRAGOJLOVIĆFOTO: PRIVATNA ARHIVA

Imao tri sestre

Uroš je imao tri sestre. Bliznakinju, jednu stariju godinu dana od njega i treću, koja ima sedam godina.

– Uroševa majka se preudala pre dve godine i otišla u Bosnu. Drugu godinu zaredom sve tri devojčice je za raspust vodila kod nje u Kalesiju, ali ne i Uroša. Uroš je molio da i njega povede i da mu izvadi pasoš, ali ona to nije stigla. Pre nekoliko dana odvela je devojčice i danas je trebalo da ih vrati. Uroš je bio tužan jer nije mogao da ide s njima – priča nesrećna baka.

ANALIZA Stručnjaci o mogućim razlozima samoubistva kod dece i mladih

STRES I OTUĐENOST MOGU BITI OKIDAČ

Ideja o suicidu, nažalost, rasprostranjena je i među mladima, a okidači mogu biti različiti. Na takvu odluku često može uticati i razor porodice, nasilje u porodici i razni problemi.

– Iako pri pomenu suicida obično ne razmišljamo o deci kao nekome ko bi suicidu pribegao, bitno je imati u vidu da je i to moguće. Kao i kod većine fenomena, i ovde uzrok možemo tražiti u brojnim faktorima, te je samim tim teško precizno ga odrediti. Ipak, literatura na ovu temu govori o prisutnosti događaja poput duge izloženosti konfliktima, proživljavanja stresnog događaja, socijalnih problema, osećaja izolovanosti i otuđenosti i slično – kaže za Kurir Katarina Radić iz Centra za prevenciju samoubistava Srce.

M. B.

Otac poginuo u sudaru

NASTRADAO NA MOTORU SA PRIJATELJEM

Dečakov otac Miroslav Dragojlović (24) nastradao je 9. juna 2014. zajedno sa Zoranom Nikolićem (34) iz Ušća, kada su se motociklom „kavasaki“ sudarili s automobilom. Dvotočkašem je upravljao Dragojlović. Prema jednoj verziji, nesreća se dogodila kada se vozač automobila isparkiravao iz dvorišta i tada je motor naleteo na njega, a prema drugoj, automobil je stajao nasred puta.

Ispovijest djevojke koja je pobijedila rak: Zdravi su bježali od mene kao da sam zarazna, a mnogi moji prijatelji iz bolnice sada su mrtvi

0

Danijelu Pavlović iz Leskovca poslednjih godina viđamo kako na akcijama NURDOR-a nasmejano i hrabro poziva na humanost i pomoć deci oboleloj od raka, istovremeno tražeći da se setimo onih malih heroja koji nisu više sa nama. Malo ko zna da je ova, sada nasmejana devojka, sa samo 11 godina saznala da boluje od akutne leukemije.

Bila je tada odličan đak, sa svim peticama u dnevnuku, a smešila joj se i sportska karijera. U jednom trenutku, na rutinskom pregledu, sve je palo u vodu. Danijela je otkrivena akutna leukemija. Sada ima 25 godina, asistent je na fakultetu i sprema se da upiše doktorske studije.

– Bila sam atletičarka i spremala se da igram za reprezentaciju. Zdrava kao dren, nikada me ništa nije bolelo. Na rutinski sportski pregled se nisam ni obazirala. Ali odmah posle pregleda mi je rečno da imam akutnu leukemiju – rak. Bio je to za mene šok, posebno za moje roditelje – priseća se ljupka Leskovčanka.

Krenula je bitka za život, najpre u Tiršovoj u Beogradu i nastavak terapije na Hemato-onkološkom odeljenju u Nišu.

– Bilo je i velikih kriza, jednog momenta sam bila nepokretna, pa sam ostala bez kose. Možda mi je, ipak, najteže palo to nerazumevanje od strane okoline, drugova… Svi su se bukvalno plašili i pomerali od mene kao da sam zarazna. Teško su mi padala i zabrinuta lica roditelja i to što su ponekada nesvesno pokazivali strah od moje smrti. Samo sam ja znala da ću preživeti i negde taj pozitivni odnos, čini mi se, pomogao je – priča Danijela.

Iako je posle povratka u školske klupe uložila veliki napor da savlada propušteno, redovno se borila za dobre ocene u indeksu na ekonomskom fakultetu i master studijama, ova mlada Leskovčanka život gleda drugačijim očima u odnosu na njene vršnjake.

– Lepo je biti uspešan, dobar u onome što radiš, ali to je nešto što mi nije prioritet. Najvažnija je sreća koju osetite što su svi oko vas živi i zdravi, a srećnom me čini i sam osmeh ljudi, ponajviše taj osmeh koji mnogima nedostaje – iskrena je.

Tokom dvogodišnjeg lečenja stekla je prijatelje u nesreći. Drugove i drugarice sa kojima se i danas druži ili čuje.

– To su neraskidiva, večna prijateljstva. Stekla sam prijatelje za ceo život. Neraskidiva veza, jer znamo šta smo preživljavali u najtežim trenucima i bili smo velika podrška jedni drugima. Nažalost, ono što je za mene bolno to je što sam ostala bez puno prijatelja. Neki nisu dobili tu borbu i to je jedna bolna tačka kada se vraćam unazad – kaže sa setom u glasu.

Danijela je već 10 godina volonter NURDOR-a, čiji su joj članovi preko socioloških i psiholoških radionica pomogli da ne padne u duhovnu krizu i da se kasnije što brže vrati normalnom životu.

– Ta podrška je, osim terapije, nešto najvrednije što se dobije. A ja sam prošla kroz jednu veliku životnu lekciju koju želim da podelim i sa bolesnima i sa zdravima, da probudim humanost i razumevanje, da deci pokažemo da rak nije zarazan, da se bolesna deca ne diskriminušu, da cela zajednica otvori svoje srce za njih – zaključuje lepa Leskovčanka.

STRAVIČAN SUDAR KOD NIŠA: Pozlilo mu za volanom, udario u drugi auto! POVREĐENO ČETVORO, MEĐU NJIMA I DETE

0

STRAVIČAN SUDAR KOD NIŠA: Pozlilo mu za volanom, udario u drugi auto! POVREĐENO ČETVORO, MEĐU NJIMA I DETE

Četiri osobe od kojih jedna teško, povređene su danas oko 14.10 sati u saobraćajnoj nezgodi u selu Gornja Toponica u ulici Stevana Sinđelića u visini broja 40.

 

Do nezgode je došlo kada je četrdesetčetvorogodišnji Nišlija upravljajući “opel vektrom” idući iz pravca Aleksinca izgubio kontrolu nad automobilom i direktno se sudario sa “reno meganom” niških registarskih tablica koji mu je dolazio u susret.

FOTO: DRAGANA KOCIĆ

Od siline udarca leva strana “opela” je potpuno smrskana, a vozač je ostao zarobljen u gomili zgužvanog metala zbog čega je Hitna pomoć zatražila asistenciju vatrogasaca. Oni su isekli karoseriju automobila i izvukli povređenog čoveka a Hitna pomoć ga je prebacila do Kliničkog centra.

 

Saša Milutinović, šef dežurne ekipe niške Hitne pomoći je saopštio da su intervenisala dva medicinska tima.

FOTO: DRAGANA KOCIĆ

“Obavešteni smo da su u udesu učestvovala dva vozila te da su povređene četiri osobe pa smo u Gornju Toponicu poslali dve ekipe. Najteže je povređen vozač “opela”, on i još dve osobe koje su se nalazile u drugom vozilu prebačene su do Urgentnog centra a treća, s obzirom da se radi o detetu, zbrinuta je na Dečjoj hirurgiji”, kazao je Milutinović.

FOTO: DRAGANA KOCIĆ

Kako saznajemo, u “reno meganu” su se nalazili mladić koji je upravljao autom, njegova devojka i njena sestra. Oni se nalaze u Kliničkom centru na dijagnostici, i prema prvim informacijama imaju lakše povrede.

 

O nezgodi je obavešteno Osnovno javno tužilaštvo, u toku je policijski uviđaj koji treba da utvrdi kako je došlo do udesa. Prema nezvaničnim informacijama, koji su potvrdili i očevici, vozaču “opela” je pozlilo zbog čega je prešao na levu stranu kolovoza.

FOTO: DRAGANA KOCIĆ

Policijski uviđaj je i dalje u toku a saobraćaj se na ovoj deonici odvija nesmetano.

PROFITIRAĆE OD BRAKA SA MUSTAFOM: Emina Jahović posle razvoda postaje MILIONERKA! (FOTO)

0

Emina Jahović

Iako je pre sklapanja braka sa turskim pevačem Mustafom Sandalom potpisala predbračni ugovor, advokat pevačice Emine Jahović, koja je pre nekoliko dana objavila da se razvodi.

Ona će sklopiti dogovor sa suprotstavljenom stranom oko podele imovine. Iako je Mustafa tokom desetogodišnjeg braka zaradio mnogo više od svoje supruge, on neće praviti problem da se materijalni deo predbračnog ugovora ispoštuje u njenu korist, otkriva izvor blizak još uvek zakonitom paru.

– Čak i da imovinu ne podele napola, Emini će ostati milioni jer Mustafa već godinama zarađuje mnogo novca. Osim svoje pevačke karijere i albuma koji prodaje u milionskim tiražima, on je po produkcijskom poslu poznat u Evropi i tu je zaradio ogroman novac. Na sve to, on je dobar biznismen i ima nekoliko svojih kompanija. Pravo malo bogatstvo su kuća u Istanbulu, u koju je uloženo 700.000 evra, kao i porodična vila u luksuznom odmaralištu Gjodžeku, gde su provodili svako leto – kaže naš izvor blizak sa još uvek zakonitim supružnicima, i dodaje:

– Kao što svi znaju, Emina i Mustafa imaju jahtu čija vrednost se procenjuje na dva miliona evra, a šuška se i da je on nedavno kupio privatni mlaznjak. Za sve ove godine koliko su bili zajedno on je vredno radio na mnogim projektima i njihova ušteđevina bi mogla da se broji milionima, a dobar deo toga ostaje Emini. On joj je pomogao finansijski i da pokrene njenu liniju parfema, a u planu su bile i investicije u Beogradu. Pričalo se da će graditi luksuzni hotel po jednoj stranoj licenci, ali ne znam šta će biti sa tim sada kada su odlučili da se razvedu. To je trebalo da se uradi od prodaje hotela u Bodrumu, koji je godinama bio u vlasništvu Mustafine porodice – otkrio je izvor.

Mnogi su pomislili da će Emina posle razvoda spakovati kofere i iz Turske se vratiti u Srbiju. Međutim, ona će, po svemu sudeći, nastaviti život u Istanbulu, budući da su joj sinovi Jaman i Javuz krenuli u školu, ali i da ih ne bi razdvajala od oca.

– Emina će najverovatnije nastaviti život u Istanbulu kako njihovi sinovi ne bi osetili veliku promenu zbog razvoda, a i da bi tatu mogli da viđaju često. Kako sada stoje stvari, mališani bi trebalo da žive sa Eminom, ali će Mustafa moći da ih viđa kada god to poželi. Visina alimentacije će biti samo formalni deo potpisivanja brakorazvodnih papira jer Sandal neće praviti pitanje oko njene visine. Emina i Mustafa nikome od nas prijatelja nisu rekli razlog rastanka mada je već mesecima bilo jasno da se nešto događa. Više od pola godine na porodičnim okupljanjima i slavljima prijatelja nisu došli zajedno – rekao je njihov zajednički prijatelj za “Blic”.

IZNENAĐENJE IH RAZDRAŽILO: Zadrugari ušli u ŽESTOKI RAT posle novog PISMA Velikog šefa! (VIDEO)

0

Nedeljno popodne je za sve ukućane bilo veoma zanimljivo i interesantno, naročito nakon pisma Velikog šefa koje je, kao i uvek, bilo kreativno i nesvakidašnje.

zadruga

Foto: Youtube Printscreen/Zadruga Official

– Zadrugari, u toku naredne nedelje će biti organizovana Zadrugovizija. Takmičićete se u pevanju velikih hitova sa Evrovizije,a oni koji će se takmičiti će sami izabrati pesme, Andrijana, Zorana, Sloba, Đekson, Milica, Sara, Bora, Viktorija, Tanja, Mića, Saška, Teodora, Maca i Miljana. Svako od vas treba da navede po jednu pesmu i ne može se izvoditi dva ili više puta. Tajči, Zdravko Čolić, Željko Joksimović, Marija Šerifović – ”
“Molitva”, Severina – “Moja štikla”, Marko Kon – “Cipela”, Jelena Tomašević – “Oro”. Odmah odaberite pesme – rekao je Veliki šef.

Verovali ili ne, ovo pismo izazvalo je burne reakcije svih takmičara koji su se prepirali oko toga koje će pesme pevati, a Marija Ana Smiljanić bila je vidno iznervirana zbog toga što se njeno ime nije našlo u pismu.

U jednom momenu, Miljana Kulić imala je potrebu da se oglasi povodom prethodne situacije koja je stvorila veliku tenziju u kući, a pale su i teške reči koje su uputili zadrugari.

Nastavak ove šokantne rasprave možete pogledati u nastavku:

 

Detalji tragedije kod Obrenovca: Pre nego što se obesio, dečak (9) je babi i dedi rekao JEDNU REČENICU

0

U. D. (9), dečak koji se sinoć obesio u šupi domaćinstva svog dede u naselju Skela u Obrenovcu, na ovaj čin se, navodno, odlučio dok je bio sam kod kuće. Prema pisanju beogradskih medija, pre nego što je ovo učinio, babi i dedi koji se staraju o njemu, rekao je da ide kod druga.

Njegovi baba i deda, koji su mu staratelji otkako mu je otac umro a majka se preudala, u trenutku nesreće koja se dogodila u subotu u 18.30 sati, prema prvim nezvaničnim informacijama, bili su u Obrenovcu.

Kada su došli iz Obrenovca, kako je rekao stariji muškarac iz porodice, a to je bilo nešto pre ponoći, zatekli su ga u šupi kuće kako visi.

– Popeo sa na ovaj sto i obesio o kanap koji je zavezao za gredu – kaže neutešni čovek dok pokazuje mesto gde je sebi dečak navodno oduzeo život.

Srbija je u šoku i ne može da veruje da je dete od svega devet godina podiglo ruku na sebe. Istovremeno, postavlja se pitanje i da li je neka dečija igra pošla po zlu, zašto je dete bilo samo, i na kraju, da li se zaista samo obesilo?

Njegovo telo je poslato na obdukciju, a na sva ova pitanja odgovore bi trebalo da pruži istraga koja je u toku.

VOLEO BIH DA ME BAŠ TI SAČEKAŠ TAMO, KAD DOĐE ČAS! Srušićemo i to pravilo, Lobanja, srešćemo se mlađi: Potresno oproštajno pismo Sergeja Trifunovića Nebojši Glogovcu!

0

Sergej Trifunović, naš poznati glumac, napisao je oproštajno pismo svom kolegi Nebojši Glogovcu, koji nas je nedavno napustio, piše Nedeljnik.rs.

Nebojša Glogovac, velikan našeg glumišta, preminuo je nakon teške bolesti 9. februara 2018. godine.

Prenosimo pismo Sergeja Trifunovića, koje je objavljeno u “Nedeljniku”, u celosti:

Bife FDU. Upoznajem ljude koji su sa mnom u užem izboru na akademiji, nas 14. Tu smo dakle, mi odabrani.

Dvadeset dana pre toga: izbacuju me iz srednje škole pred kraj druge godine,upisujem vanredno, polažem celu drugu godinu, svih 13 predmeta za 4 dana vanrednog ispitnog roka, spremam prijemni (monolog, recitacija, monolog, dve imitacije) uzimam dokumenta, sedam na voz i bežim iz Užica za Beograd na prijemni na FDU. Ali to je tema nekog drugog, kung-fu filma.

Uzbuđen sam jer tamo, naravno, očekujem da ću naći sebi srodne nemirne duhove koje provincija šutira u guzicu, talentovane avanturiste kojima je i svet mali. Prolazak u uži izbor za mene se nije dovodio u pitanje. Kao i sam upis na Akademiju, da se razumemo. S ove distance, prilično nadobudno za nekog klinca od 17 godina. Srećom, ni tu nisam bio sam. U uži izbor prolazi nas 14, čini mi se samo njih par iz Beograda, ostali uglavnom Valjevo, Pančevo, Sisak, Sremska Mitrovica, Nikšić, Kruševac, Niš, one moje srodne duše, za koje sam duboko verovao da postoje po pripizdinama od Vardara pa do Triglava. No svi su nekako stegnuti, uplašeni, odmeravamo se, od jutra do mraka trudimo se da udovoljimo zahtevnim i velikim profesorima ove monumentalne ustanove koja će nam svima promeniti živote nabolje.

U toj gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se i one tako nevidljive smeše. Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao tuđim strahovima. Divno, nisam sam. Prećutni sporazum o drugarstvu pada nekako odmah. Nakon pet dana celodnevnog ispitivanja potencijalnih novih studenata ide onaj najbolniji deo, pun jezive neizvesnosti: neko će morati da otpadne.

Sedimo dole, u mraku bifea, pušimo, tu i tamo neko prolomi napetu tišinu, napolju je već uveliko mrak lepljivog letnjeg dana, gore na hodniku gde treba da okače konačne rezultate, promiču senke. Trzamo se na svaku. Konačno, izađe mlađahna ženska osoba i objavi sa vrha stepeništa: “Rezultati su na oglasnoj tabli!” Nastaje stampedo. Za stolom ostajemo samo ja i moj novi prijatelj, stariji neke tri godine od mene. Pogledamo se i kažemo u isto vreme: “Završimo pljugu…” smeh. Gore vriska i cika. Što od oduševljenja, što od bola i razočaranja. Završavamo šmekerski lagano tih 5-6 dimova, pogledamo se opet, bacimo kosku i kažemo, opet u isto vreme: “Ajmo.”

Dolazimo do oglasne table. Devet kandidata. Vidimo njegovo ime na drugom mestu, moje na četvrtom. Mission accomplished. Opet koska i snažan zagrljaj. Lepa i vrlo talentovana I. N., iz Beograda, ne nalazi svoje ime na spisku. Vrlo tiho i hladno, za sebe, kaže: “Ja ću da se ubijem.” Okreće se i izleće sa Akademije. Nas dvojica se pogledamo i trk za njom. Stigli smo je jedva dole kod ulice.

Iskusni student psihologije i psiholog naturščik praktikuju svoj life coaching. Student psihologije koji je upravo upisao glumu očigledno zna sa ženama. Gledam ga, slušam i mislim se kako je njegov razoružavajući šarm mnogo jači i ubedljiviji nego sve što je mogao naučiti za te dve godine na Filozofskom. Ja statiram u kukuruzu i hvatam pokoju loptu koja se odbija od obruča. Mnogo suza i više desetina minuta kasnije, I. N. nekako pomirena seda u 67-icu i odlazi kući. Čini mi se, čak i nasmejana. Nas dvojica se pogledasmo još zadovoljniji: svašta smo odradili danas. Upisali glumu, možda i spasli neki život.

Sretao sam je kasnije, završila je svetsku književnost. Uvek pomislim: good job, Glogovac.

U sledećim danima, ta centralna ličnost naše devetočlane klase, otkrivala je sloj po sloj svoje zamamne ličnosti unedogled, kao da im nije bilo kraja i svaki je bio uzbudljiviji i misteriozniji od prethodnog: neprejebivi igrač bilijara koji ima bilijarski tak iznad kreveta svoje spavaće sobe u Pančevu kraj ogromnog postera Džeka Nikolsona, koji je partije završavao sa smirenošću i snajperskom preciznošću profesionalnog ubice i Majkla Džordana. Pronicljivi i do srži bezobrazan karakter koji kada bi vam zalepio dijagnozu ili presek situacije, mogli biste samo da ućutite ili se iznesete iz prostorije. Srčani fajter koji bi bez problema mogao da se zaleti na njih 20. Beskompromisni glasnogovornik svake situacije koji bi vam odmah skresao istinu u lice i betonirao je tu i odmah. Imali ste pravo samo da se ljutite. Pritom, sa rečima je bio toliko vešt u maloj jedinici vremena, da je bukvalno bio knjiški primer da suština bez forme ne dobacuje daleko.

Najduhovitiji i najinteligentniji lik koga ste ikad videli, onaj pored koga su svi hteli da budu, onaj pored koga se uvek valjate po podu od smeha i smejete se i sutradan forama od sinoć. O ženama da ne pričam. Onaj pored koga se osećate bitnijim i jačim. U svim vežbama na prvoj godini glume, koje su ogoljavanje i otkrivanje sebe samog, takozvano: “ja u datim okolnostima”, dok smo se mi ostali gubili i nalazili, propadali i dizali, taj čičkavi se praćakao kao u punoj kadi koju je lično napunio i vodu podesio po temperaturi koja mu je savršeno odgovarala. Činilo se da možeš da ga baciš bilo gde i on bi svaku okolnost podredio sebi i okrenuo je u svoju korist. Činilo se da je to mačka kakvu nikada niste videli.

Pošto nismo smeli da se bavimo glumom nigde van Akademije prve dve godine, otišli smo klasno kolektivno u Pančevo, da odgledamo predstavu amaterskog pozorišta “Mušica” po Rucanteovom tekstu, u kome je on igrao glavnu ulogu. Bio je to neki zvanični oproštaj sa amaterizmom. Amaterizmom…??! Ono što smo tamo videli to veče, ostavilo je impresiju u nama kao, verujem, u svakom gledaocu “Radovana III” ili “Kralja Ibija”. Predstave se i ne sećam, ali to što smo videli od nesvršenog studenta psihologije bilo je nešto o čemu sam noćima razmišljao.

Naš klasni kolega Boris Pingović se usred njegovih beskrajnih bravura u jednom trenutku uhvatio obema rukama za glavu i prošaputao: “Bože, šta ja tražim na glumi…” Pisac ovih redova, inače sin glumca, odrastao na daskama od svoje osme godine života, trostruki prvak Srbije u recitovanju, dobio je večni kompleks i video kako neko diže lestvicu visoko, na četrnaesti sprat, a on je u prizemlju. I nema lifta. Ne zna ni gde je stepenište. Sve ono što se dalje moglo videti u našem glumačkom i ljudskom odrastanju i sazrevanju u toj “staklenoj bašti” kako je umeo da kaže naš profesor Vlada Jevtović, bilo je za pamćenje.

 

Nebojša Glogovac
Nebojša GlogovacFOTO: ALEKSANDAR CILE JOVANOVIĆ

 

Oprostite mi svi fanovi Nebojše Glogovca – Zorana Radmilovića našeg doba – gledali ste “Ubistvo s predumišljajem”, “Kengura”, “Klopku”, “Ustav Republike Hrvatske”, predstave “Hadersfild”, “Razbijeni krčag” i “Bure baruta”, ali najbolje niste videli: Čehovljevu “Prosidbu”, Šekspirov “Nenagrađeni ljubavni trud”, Rucanteovu “Mušicu”, i kunem se, najboljeg “Magbeta” ikada. Nepotrebno je da kažem kako sam upijao svaki njegov gest u tim godinama, trudio se da uhvatim taj nevidljivi i nedokučivi način razmišljanja, učio od njega i vrlo svesno ga imitirao. Imao sam priliku koju retko koji glumac na svetu ima, da imam svog glumačkog idola tu pored sebe, na svojoj klasi. Glumca od koga sam najviše naučio.

Vreme koje je dolazilo donelo nam je svašta. Sve ću to u skladu sa svojom ljubomorom i lepim vaspitanjem sačuvati za sebe, jer mi smo porodica i makar razmenili 15 rečenica u osam godina, porodične stvari ostaju samo u kući i ne iznose se napolje pred svetinu. I kakvi nam god lični odnosi u datom momentu bili, čuvali smo se pred drugima i nismo dali na ovog drugog. To je valjda bezuslovna ljubav i poštovanje.

U vremenu koje je dolazilo, on je i dalje bio jedini naš glumac koji je nekom svojom ulogom mogao da mi priušti besanu noć. Kad sam iz “Stupice” posle “Hadersfilda” došao kući, šetkao sam se i pušio do 5 ujutru. Opet je lestvica dignuta. Šta je moja sledeća uloga? Hoću li moći da napravim nešto barem približno ovako upečatljivo, duboko i snažno? Kada je otišao Fasbinder, Hana Šigula je zavapila: “Ko će sad od nas tražiti više?!” On je taj koji me je terao da tražim od sebe preko granica, da kopam dublje i jače, samim svojim postojanjem na sceni. Pada mi na pamet rečenica Medžika Džonsona (bez ikakve namere o bilo kakvom poređenju): “Igrao sam svoju košarku, kako sam najbolje znao i umeo. Ali sam uvek sa puno pažnje gledao šta radi Leri Bird. I koliko god sam mislio da napredujem, bio sam vrlo svestan da tamo negde, u polumraku neke sale u Bostonu, Leri vežba…”

Poslednji slučajni susret pre samo par meseci, ispred Železničke stanice: ja na svojoj plavoj vespi, sunčan i lep dan, naravno koji će mi kaciga, pored mene staje neki motor s moćnijom kubikažom, lik s kacigom diže vizir i kaže: “Gde je kaciga, Trifunoviću?” – “Imaš odličnu radnju na Novom Beogradu, veliki izbor”, kažem ja u maniru bezobraznog Glogovca, kako me je i učio. On skida kacigu, ja ga prepoznajem i prasnemo u smeh. Pali se zeleno. “Aj, budi dobar”, kaže on i posle mnogo godina vidim taj osmeh, miran i sladak, onaj kad okice postanu nevidljive i celo lice se smeši. “Ljubim te! Ljubi Sunčicu”, dovikujem ja i svako opali po gasu na svoju stranu.

Naravno, na kratkom putu do pozorišta, razmišljam o njemu. Kako ga dugo nisam video srećnijeg i zadovoljnijeg. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem s motora i da ga zagrlim. Onda se začudim toj svojoj pomisli. Ajde, ne patetiši, srešćemo se.

Desetak dana pre toga, drugarica mi pošalje fotku koju je uslikala u vreme onih velikih protesta protiv Miloševića, kad je Beograd bio svet. Gledaj šta sam iskopala kod majke, kaže. Ukapiram da je to jedina fotografija nas dvojice. Imamo grupnih fotografija, iz predstava, filmova, sa klase, ali ovo je jedina fotografija na kojoj smo nas dvojica. Pošaljem mu je odmah. Gledaj reko’ ovo: duet šiptarski terorista i sirijski izbeglica. Vidim da je dobio, ništa ne odgovara. Posle par dana stiže mi poruka: “Pošalji mi, molim te, opet onu fotografiju, beba se igrala telefonom i izgleda izbrisala.”

 

Bili su dobri prijatelji
Bili su dobri prijateljiFOTO: FONET

 

Ne znam šta sam sve osetio poslednjih dana. Sve je bilo jebeno brzo, u maniru njegovog života, vozača koji je uspeo četiri puta da upravljajući volanom, okrene automobil na krov. U tom redu plača, smeha i opet plača i smeha, osetio sam da sam ostao sam. Bilo mi je žao što nismo parkirali motore i zagrlili se. Što nismo stigli da se ispričamo. Setio sam se predstave Bitef teatra “Ziggy Stardust” iz devedesetih: u jednoj sceni, Mark Bolan koji je sasvim sigurno bio najtalentovaniji predstavnik svoje generacije kojoj je pripadao i Dejvid Bouvi, gine u saobraćajnoj nesreći. To na sceni naravno ne vidimo. Vidimo Bolana koji posle svirke, skida gitaru, i pre nego što izađe sa scene, spusti nežno ruku na Bouvijevo rame i kaže: “Dalje ćeš morati sam…”

Bolelo me je što nisam imao ni taj pozdrav. Naša profesorka psihologije, predivna Tijana Mandić, napisala mi je: “Gledala sam vas kako odrastate, rastete u velike glumce. Otišao je veliki talenat s njim. Zato ti sada moraš da glumiš i za njega i za sve nas koji smo gladni kulture u ovoj zemlji.” Učiniću sve da te ne izneverim.

Možda se Glođ i neće naljutiti na mene što ovo pišem. Dan nakon što je otišao, imao sam predstavu “Voz” u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se uopšte dovučem do pozorišta. Bubnjalo mi je u glavi ono što mi je Tamara Vučković rekla prethodne noći: “Zvao me je osmog januara i rekao mi: ja više nikada neću stati na scenu.” Znao je. Pokušavam da se skupim, boli me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu.

Okrenem se i kažem: “Aj sa mnom na predstavu!” Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari celo lice i skuplja okice. Da ne prdim previše, ali dobar deo te publike od 270 ljudi to veče, kažu da su nas na sceni videli svu trojicu, Voju, mene i njega. Voja je zamolio za minut ćutanja a ja, videvši kako se Glogi kao i uvek mršti na P od patetike, i kako se taj osmeh koji skuplja okice razvlači u onu grimasu koju je naš profesor krstio sa “ućebani bizon”, kaže: “daaaj Vojo, ne kvari…”, pozovem na aplauz.

 

Nije Glogovac čovek za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdari.

Eto. Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije.

 

I da: zaista bih voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo naravno, bez presije.

I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu: srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi.

 

Voli te Tvoj,

Sera.

ŽIVOTA IZ VELIKE PLANE SVETSKO ČUDO MEDICINE: Prvi Srbin koji je u stomaku nosio blizance!

0

va pojava, u medicini znana kao “fetus in fetu”, bila je poznata još od 1808, ali slučaj Živote Rankovića iz Velike Plane bio je vrlo redak, a kod nas sigurno prvi…

BEOGRAD – Života Ranković zanavek će istoriji svetske medicine ostati upamćen i zabeležen kao medicinski fenomen, prvi Srbin koji je u stomaku nosio blizance!

 

Života je godinama osećao bolove, koji su te 1923, kada su mu bile 22 godine, toliko kulminirali da je morao da zatraži pomoć beogradskih lekara. Mladi ratar (22) iz Velike Plane primljen je u oktobru te godine u državnu bolnicu u Beogradu. Ovo je njegova priča koju su lekari zabeležili…

“Imao sam tri godine kada su roditelji primetili da mi na levoj strani, ispod rebara, raste neka gučina (guka, gučina – izraslina), naravno oni na to nisu obraćali pažnju jer nisam osećao nikakve bolove, i tako sam rastao ja, a rasla je i gučica, dok nije dostigla ovu veličinu. Pre nekoliko godina počeo sam onda osećati i bolove, ali sam trpeo, jer nisu bili veliki. Međutim, sad je tako savrežilo da ne mogu više da trpim ove muke pa sam došao kod vas u bolnicu za pomoć”, tako je, početkom oktobra 1923. godine, dežurnim lekarima Opšte državne bolnice u Beogradu, opisao svoj problem 22-dvogodišnji Života Ranković, zemljoradnik iz Velike Plane.

FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Odmah je primljen na odeljenje “za unutrašnje bolesti” ali njegov slučaj, nakon dva dana, preuzima prof. dr Kostić (ovde nisam siguran da li je u pitanju Milivoje ili njegov brat Slobodan Kostić, obojica vrsni hirurzi) i prebacuje na hirurško odeljenje. Lekari su vršili razna ispitivanja, razmatrali i analizirali ovaj čudan slučaj, sumnjali su na mnoge bolesti i anomalije, ali ništa sa sigurnošću nisu mogli da tvrde. Tek nakon šest dana, kao i više konzilijuma, odlučili su da ga operišu.

Tim hirurga i tehničara, pod vođstvom prof. dr Kostića, počeo je sa operacijom tačno u 8:00, 20. oktobra 1923. godine. Nakon što su pacijentu otvorili trbuh pojavila se velika izraslina uvijena u kožastu opnu. Sve je izgledalo vrlo neobično i lekari su odmah znali da ispred sebe imaju do tada neviđenu anomaliju veličine fudbalske lopte.

 

Konstatuju da se izraslina nalazi u trbušnjoj duplji i da je sa njom srasla na dva mesta, s jedne strane sa trbušnom aidom (sa slabinom), a sa druge sa slobodnom trbušnom maramicom. Profesor Kostić, zapanjen slikom koju vidi, uz pomoć asistenata, počinje da podvezuje sve arterije koje je morao da preseče kako bi oslobodio ,,kesastu“ (kističnu, mehurastu) izraslinu. Nakon nekoliko sati mukotrpne i neizvesne operacije ,,guka je oslobođena i mogla se izvaditi iz bolesnikovog trbuha”.

FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Desetak lekara se okupilo oko pomoćnog stola na koji je prof. Kostić stavio izraslinu. Jedan od njih je dobio nalog da preseče spoljni omotač kese. U sali je vladala muka tišina, svi su sa nestrpljenjem pratili ruku mladog kolege koji je skalpelom počeo da seče. Najednom, ugledali su vrlo čudan prizor – iz kese je počela da kulja gusta, masna i prljava tečnost, a zatim se pojavio grumen kose pomešan sa čudnom, želatinstom, materijom.

 

Kada su razgrnuli tu masnu, ljigavu i gustu kosu, lekari su ostali zapanjeni – u njoj su pronašli dva mala zakržljala, degenerisana, deteta (fetusa). Na njima su se lepo mogli raspoznati pojedini delovi tela. Jedan plod je bio dugačak 25 cm, a drugi skoro upola manji. Na većem se jasno video donji deo glave, sa dva zuba u njoj, vrat, trup, leva ruka sa šest prstiju na šaci i sa šiljastim noktima na njima, desna noga i nesrazmerno jako razvijeno “muško obeležje”.

 

Na manjem plodu se mogla uočiti ljigava, masna glava, sa očima koje su zatvorene, vrat i jedna noga, dok su oba imala tvrdu unutrašnjost, za koju su lekari zaključili da su u pitanju određene, još nerazvijene, kosti. Ta dva fetusa su plivala u opni koja je krvnim sudovima bila spojena sa Životinim organizmom i na taj način se hranili i rasli sve dok svojom veličinom nisu počeli da potiskuju ostale njegove organe, a posebno dijafragmu, srce i želudac.

 

Međutim, ti plodovi, koje su lekari izvadili, nisu ništa drugo do nesuđena Životina braća. Naime, kada je Života začet, začeli su se i ovi fetusi, što znači da je bolesnikova majka nosila trojke. Ali još dok su plodovi bili u utrobi, Života je bio ,,jači” od svoja dva brata, nekako ih je nadvladao, ,,progutao”, te su ta dva ploda ostala u njegovom telu.

 

Ova pojava, u medicini znana kao “Fetus in fetu” (začetak u začetku) je bila poznata još od 1808. godine, ali slučaj Živote Rankovića je bio vrlo redak (kod nas sigurno prvi) i to iz dva razloga. Kao prvo, u njegovom telu nije nađen jedan već dva fetusa, tako da ta anomalija vodi poreklo od trojki, a ne blizanaca kao što je do tada, u svetu, bilo slučajeva, i drugo, oba njegova nesuđena brata dostigli su toliku veličinu u razvoju da je to stvarno retko, ako ne, i do tada, nezabeleženo.

O tome, koliko su truda, energije i saopštenja, naši lekari morali da ulože kako bi javnost umirili i razuverili da nije u pitanju trudan muškarac, već medicinski fenomen koji je stvarno jedinstven slučaj, ne treba posebno trošiti reči. Ovu okolnost je otežala i činjenica da je upravo tada, Životina supruga bila trudna, “sa stomakom do zuba” pa se narod krstio i komentarisao ,,trudan čovek i trudna mu žena”.

 

Dva dana nakon operacije majka mu je došla u posetu. Života je izgledao izmučeno i napaćeno, tražio je čaja da pije, što su mu medicinske sestre i donele, ali odmah nakon toga mu je pozlilo, grčevito se previjao po krevetu i nažalost, na majčinim rukama, ubrzo, izdahnuo.