foto: Printscreen

Ovo je priča o autističnom dečaku Luki, koji živi u društvu koje ne prepoznaje i ne priznaje različitosti.

 

Osim porodice, njegov najbolji prijatelj je pas, koji mu je promenio život.

Pas Viktor je kao malo napušteno štene došlo u porodicu Veselinović, čiji član sada 12-godišnji Luka boluje od autizma. Luka i Viktor su se na prvi pogled prepoznali i mali pas kao da je shvatio da je njegov zadatak da čuva Luku.

Pre nego što je Viktor došao kod njih u kuću, Luka je, do svoje šeste godine, govorio sam jednu jedinu reč. Sok. Taj oblik autizma Luki nije dijagnostifikovan odmah, jer su lekari bili pri stavu da je on još mali i da kod dečaka razvoj ide sporije. Majka je međutim, sa Lukinih 8, 9 meseci, primetila da je dete drugačije, da je jednu igračku vrteo u rukama po ceo dan, da je fasciniran svime što se okreće u krug i sl.

Kasnije, kada je došlo vreme da dete prepoznaje slova, brojeve, da ostvaruje kontakt očima – Luka to uopšte nije znao ili mogao. Lekari međutim i dalje govore da je dete u redu, da je samo lenj, i da se ne brinu. Tako su roditelji krenuli sami da se bave detetom.

„Nema tu očajavanja, nema izbora“, kažu roditelji.

Jedino što je Luku moglo da čupa u toj situaciji je kompaktnost porodice, ljubav koju mu pružaju.

„Dete je dete, sa svim potrebama jednog deteta, samo je sporije uzvraćao emocije“, kažu njegovi roditelji.

LEAVE A REPLY